Симболи

УВЕЋАВА СЕ ПОРОДИЦА ВЕЛИКИХ ПРЕСТОНИЧКИХ МОСТОВА
Још један београдски обешењак
У првом минуту Нове 2012. спектакуларно је пуштен у саобраћај седми велики мост на београдским рекама. Пошто виси на џиновском пилону, Београђани су га у жаргону прозвали Обешењак, што је и име од миља за незаборавне ликове на мапи чувеног београдског шарма. Док на Дунаву код Земуна ниче осми престонички мост, подсетићемо како су грађени, крштавани и рушени неки од досадашњих

Текст: НР Прес
Фотографије: Драган Боснић

За разлику од људи, који се углавном роде и умру са једним именом, велике грађевине, мостови на пример, добију их и по неколико. Једно име му дају они којима служи, друго се надене по градитељима, треће по намени, четврто је оно званично (најчешће по неким знаменитим људима).
Када су у августу 2011. бројни житељи Београда похрлили да први пут пређу новим мостом преко Саве, код Аде Циганлије, поред нескривеног дивљења градитељском подухвату, одмах се наметнуло и питање имена. Београђани, бескрајно духовит свет, брзо су понудили неколико врло луцидних предлога. Један се међу њима нарочито истиче. Али, о томе доцније.

КРАЉЕВ, ШВАПСКИ, БРАТСКИ, БРАНКОВ

Од свих великих београдских мостова (има их, у овом тренутку, седам), најзанимљивија је свакако историја ланчаног моста преко Саве, којим су премошћене обале Саве између Београда и Земуна, доцније и између Старог и Новог Београда. Прво назван Мост Александра Првог Карађорђевића, порушен је у Другом светском рату. Потом је на истом месту подигнут Мост братства и јединства, касније назван Бранков мост. (По песнику Бранку Радичевићу, на чију улицу се надовезује, премда многи у Београду данас мисле да је то по Бранку Ћопићу, такође знаменитом књижевнику, који је трагично окончао живот скоком са тог моста.)
Кренимо редом.
Године 1930. расписан је јавни конкурс за изградњу друмског моста преко Саве. Као и код градње првог (железничког) моста, посао је уступљен страној фирми, из Оберхаузена, Немачка. Градња је почела јула 1930, а мост је пуштен у саобраћај 16. децембра 1934. Било је доста проблема током рада (имовински односи, беспарица, кашњење делова и зарада...), али то убрзо, наравно, бива заборављено.
Висећа конструкција изведена је по угледу на мост преко Рајне у Келну, тада једини такав у Европи. Али београдски је био, тврдили су стари Београђани, још лепши. Виткији и елегантнији. Имао је два главна армирана бетонска стуба (пилона). Челична ужад између њих носила су целу конструкцију. Распон моста над реком био је 261 метар.
Свечано отварање Моста Александра Првог Карађорђевића, 16. децембра 1934, одвијало се у дубокој жалости. Краљ чије име је понео мост убијен је 9. октобра у Марсеју. Политика је 17. децембра 1934. известила:
„На свечан начин јуче је предан саобраћају Мост Краља Александра. Мада због народне жалости свечаност није имала највише размере, ипак је мост са именом Блаженопочившег Краља освећен у присуству највиђенијих личности и огромног броја грађана. Мост Краља Александра предао је саобраћају Његово Краљевско Височанство Кнез Павле.”
– Овај мост је културно дело првога реда... Кроз остатак столећа биће сведок наше техничке способности и као такав је ремек-дело, последња реч савремене технике – рекао је на отварању моста др Стјепан Скруљ, министар грађевина.
Није било лако тестирати овакав мост у оно време. Најпре су преко њега прејахали коњаници, њих 700. Потом су га тестирале општинске цистерне и камиони. Краљевим мостом прелазили су аутомобили, онда не тако бројни, а нешто касније и трамвајска пруга која је повезивала Београд и Земун.
Овај прелепи мост, на жалост, није дуго трајао. Када је започео немачки напад на Београд и Југославију, југословенска војска је у ноћи 10/11. април 1941, у намери да спречи или бар отежа улазак Немаца у престоницу, одлучила да поруши сва три тадашња моста.
Још у току Другог светског рата, Немци су у близини срушеног саградили свој и назвали га Мост принца Еугена. Повлачећи се у хитњи, у јесен 1944, планирали су да га сруше и тако отежају напредовање ослободилачких снага. Али, памти се, минирани мост је од уништења спасао београдски учитељ Миладин Зарић.
После рата Београђани су га звали Швапски мост, али се то име убрзо изгубило. Преко њега данас иде трамвајска пруга која повезује Стари и Нови Београд, а зову га, једноставно, Стари мост.

ОД ПАНЧЕВЦА ДО КИНЕЗА

Први прави мост преко Дунава, Панчевачки, до 2014. и једини, пуштен је у саобраћај 27. октобра 1935. Назван је, најпре, по тада малолетном краљу Петру Другом Карађорђевићу. Али, после рата то име је нестало, друго се није нашло или није заживело, па се и данас назива Панчевачки.
И овај мост делио је судбину осталих београдских. Најпре су га минирали југословенски војници у априлу 1941, Немци га током окупације поправили за своје потребе, али оштећен је током „савезничког бомбардовања”, 16. априла и 3. септембра 1944. Докрајчили су Немци, у октобру 1944, повлачећи се из Београда. Обновљен је у првој поратној години, а први воз преко њега прешао је 7. новембра 1946. Друмски део пуштен је у саобраћај на 29. новембра те године, на оновремени Дан републике.
(...)
Морамо прескочити, разуме се, много тога. Причу о београдским мостовима можда би било најприкладније завршити писмом Београђанина Николе Аранђеловића објављеним у Политикиној рубрици „Међу нама”:
... Верујем да ће се већина старих, као и осталих Београђана, па и посетилаца нашег града, сложити да је Београд по много чему специфичан, али да је његова главна карактеристика посебан дух ишарм, опуштеност испонтаност, прихватање без резерве нових суграђана и посетилаца нашег града. Странци се томе посебно диве и наводе да је то један од главних разлога за посету Београду.
Извор тог специфичног шарма... су јунаци београдских квартова („крајева”, како би они рекли)‚ кафана, улица...свих оних места где се Београђани и њихови гости окупљају. Годинама се препричавају догодовштине и мисли тих градских јунака, који нарастају у праве митове о нашем граду.Писци и песници су се прославили описујући те јунаке и њихове подвиге, доприносећи тако и њиховој и слави Београда. Разна су им имена надевали... Али сви као да смо заборавили једну стару реч која најприближније описује све те београдске јунаке:обешењак. Када сте последњи пут чули или употребили ту реч?
Зар није она права мера и најбољи опис за све те знане и незнане београдске мангупе и мангупчиће, боеме и маштаре, беспосличаре и академике, просјаке и богаташе који својим свакодневним шалама, догодовштинама, умећима, удварањима, бескрајним кафанским препуцавањима, стиховима, цртежима и сликама, певањем и ко зна чиме све не,свесно или несвесно стварају тај непревазиђени београдски шарм и ведрину...? Па зар није тај београдски обешењак један од заштитних знакова Београда...? Зар незаслужује да му се ода признање за све што је чинио и чини да наш град буде познат широм света?
Са друге стране, специфичан начин конструкције новог моста преко Саве, високи бетонски пилон са којегиду снажне челичне сајле о које је мост окачен, то јест ОБЕШЕН, чини основаним предлог да се мост назове ОБЕШЕЊАК. „Београдски обешењак”. То име би, дакле, на двоструки начин симболизовало дух Београда.
Увелико одмиче градња моста преко Дунава између Земуна и Борче, који граде Кинези. Најављено је да ће бити завршен до 2014. Погодите како ће се звати!

***

Светлији од храмова
„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светлији, општији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на коме се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничему што је тајно или зло.” (Иво Андрић)

***

Газела
Године 1970. саграђен је мост „Газела”.
Како је добио то необично име?
Београђани га гледали и по ономе што су видели име му наденули.
„Као газела у грациозном скоку преко реке, с обале на обалу.”

***

Близанац
Године 2011. пуштен је у саобраћај и други мост у Бешкој, на Дунаву, преко којег ће ићи нове три траке ауто-пута Београд–Хоргош–Будимпешта („Коридор 10”). Тај мост код канала Аркањ, најдужи дунавски у Европи (2,2 километра), истоветан је као и стари, поред којег стоји, па га у народу већ зову „Близанац”.